Pivare

PANČEVO

Svoj zlatni vek pančevačko pivarstvo doživljava u periodu od polovine 18. do polovine 19. veka, kada je pivarom upravljala porodica Weifert. Uvođenjem parnog pogona u proizvodnju lager piva, Weifetovi ne samo da su generisali industrijalizaciju privrede Pančeva, već su istovremeno doprineli podizanju nivoa društvenog, kulturnog i zdravstvenog standarda stanovnika.

Valorizovana još polovinom 20. veka kao najstariji industrijski objekat u regionu, pivara ima status spomenika kulture od velikog značaja. Nažalost, originalna mašinska postrojenja parne pivare, koja su ocenjena kao “pionirski primeri industrijske revolucije ovih prostora“, skoro su sasvim nestala. Ali, sablasna ruina je i dalje nosilac identiteta mesta. Njen dimnjak, ponosno prkoseći surovom savremenom trenutku, obeležava mesto nastanka najstarije pivare u regionu, koja je simbol ne samo razvoja industrijskog pivarstva, već i unapređenja načina života i opšteg društveno-ekonomskog prosperiteta. Da li današnje veoma loše stanje vrednog industrijskog spomenika govori o neodgovornom stavu društva prema vlastitom nasleđu? Da li bi reaktivacija zasnovana na pažljivoj reinterpretaciji tekovina iz perioda porodice Weifert mogla vratiti sjaj oronuloj industrijskoj lepotici?

 VRŠAC

Uprkos jakoj vinarskoj tradiciji ovog kraja, zahvaljujući porodici Zoffmann, koja polovinom 19. veka podiže modernu evropsku pivaru uz gradsko jezgro, pivo ubrzo postaje omiljeno piće Vrščana. Objekti iz doba Zoffmannovih, nastali na prelazu 19. u 20. vek, iako sa primetnim slojevima potonjih decenija, uspeli su u velikoj meri sačuvati autentičnost izraza. Zoffmann nefiltrirano crno pivo proizvodilo se decenijama prema tradicionalnoj recepturi, na originalnim mašinskim postrojenjima parne pivare očuvanim in situ. A onda je iznenada splet neobičnih političkih okolnosti učinio da kontinuitet u negovanju tradicionalnog načina spravljanja čarobnog napitka specifične arome i punog ukusa bude prekinut. 

I dok prašina pokriva pivske flaše pripremljene za punjenje i žilavo rastinje obrasta fasadu kule koja prkosi zubu vremena, Vrščani čekaju da se desi čudo i pitaju se da li će neke nove okolnosti dovesti do obnove proizvodnje po modelu mikropivare? Da li će istorijska pivara postati turistička atrakcija ili će se pretvoriti u još jednu industrijsku ruinu?

ZRENJANIN

 

Nakon brojnih zakupaca pivara krajem 19. veka postaje jedna u nizu koje je posedovao imućni industrijalac Lazar Dunđerski. Zajedno sa secesijskom palatom porodice Dunđerski, pivara je bila stecište elite onog vremena, svojevrstan društveni i kulturni centar grada. Identitet mesta posebno se vezuje za kult konzumiranja piva, koji je pažljivo negovan u okviru kompleksa, prvobitno u verandi u bašti pivare, a potom u pivnici. 

Tradicionalni način proizvodnje nefiltriranog piva točenog direktno iz drvene buradi, koje se do skoro konzumirao isključivo u lokalnoj pivnici, prekinut je. Prestankom proizvodnje i kompletnom demontažom opreme, enterijer vrednih istorijskih građevina brutalno je devastiran. Kakva je sudbina praznih zidanih opni kroz koje umesto mirisa hmelja struji samo pepeo? Hoće li zbirka eksponata u Muzeju piva osnovanom u nekadašnjoj varionici, bez demonstracije tehnološkog procesa i mogućnosti konzumiranja lokalnog piva, uspeti da dočara istoriju pivarstva dugu gotovo tri stoleća?

BEČEJ

Uprkos modernizaciji, proširenju kapaciteta i izgradnji novih industrijskih pogona tokom 20. veka, kompleksom bečejske pivare i dalje dominiraju monumentalne građevine iz doba Gerberovih, koje sa današnje vremenske distance predstavljaju vredno svedočanstvo industrijske prošlosti Bečeja. Zatvaranje pivare označilo je prekid viševekovnog kontinuiteta u negovanju tradicionalnog načina proizvodnje crnog piva, čija su međunarodna priznanja potvrda ne samo kvaliteta, već i vrednovanja tradicionalnih tehnika proizvodnje.

Iako se u jednom segmentu pivare proizvodi ječmeni slad za potrebe drugih industrija, pivarski kompleks stihijski propada, dok vetar fijuče kroz polupana prozorska okna, a vlaga razara istorijsku konstrukciju. Može li model konverzije vođene logikom zatečene forme i materijala, a u cilju očuvanja visokih arhitektonskih i ambijentalnih vrednosti, biti adekvatno rešenje u obnovi devastirane lepotice?

APATIN

 

U nemačkoj kolonističkoj bazi na periferiji carstva, 1756. godine podignuta je komorska pivara po ondašnjim evropskim standardima. Savremena tehnologija omogućila je od samog početka proizvodnju piva od slada, što je doprinelo razvoju i brzoj transformaciji u industrijsko preduzeće. Varionica, stambeni objekat i krčma na uglu, tri su sačuvana objekta s početka 20. veka, koji uživaju status nepokretnog kulturnog dobra. Kontinuitet proizvodnje piva je održan do danas, mada se uvođenjem novih tehnologija i novog asortimana, kao i globalizacijom tržišta dovodi u pitanje autentičnost čarobnog napitka. Apatinska pivara, reprezent uspešne integracije istorijskih objekata u savremen fabrički kompleks, govori o odgovornom stavu pojedinaca prema vrednostima zatečenog nasleđa. Viševekovni kontinuitet u generisanju opšteg razvoja, pivaru je učinio nosiocem kolektivnog identiteta i simbolom grada. Može li pivara ponuditi adekvatan okvir za prezentaciju urbanog, privrednog, društvenog i kulturnog konteksta grada, kroz interaktivnu muzejsku postavku u okviru istorijskih objekata?